Tekst: Žikica Milošević
Posle nekoliko godina dezorganizacije i pandemije, konačno smo se rešili da odemo na najznačajniji pokladni festival u regiji, i možda i najznačajniji pokladni festival Južnih Slovena – šokački Pohod Bušara u – iznenađenje – Mađarskoj.
Bušari. Foto: Robert Čoban
ČETVRTO SRCE JUNAČKO
A on se dešava u Baranji, u „četvrtom srcu junačkom“, nesuđenom, odnosno u regiji nekadašnje Vojvodine koja na kraju ne da većinski nije upala u Vojvodinu (mali deo je pripao Hrvatskoj), nego ni u Jugoslaviju, već je Trijanonskim sporazumom pripala Mađarskoj. Ali, pošto je na tromeđi Srbije, Hrvatske i Mađarske (videćemo kasnije), vrlo je teško razlučiti gde se nalazite, jer se običaji i jezici prepliću.
Spomenik "Pobeda". Foto: Žikica Milošević
Mostom preko Dunava, skoro potpuno prazni granični prelaz između Srbije i Hrvatske dovodi nas u selo Batinu, mesto Batinske bitke gde se odigrao užasno krvav okršaj u kome su sa baranjske strane bile Sile osovine a sa bačke Crvena armija, NOV Jugoslavije, Bugarska armija i Rumunska armija (u novembru 1944. su ove dve zemlje, kao i Finska (koja ovde nije učestvovala), promenile stranu i dale veliki doprinos oslobođenju Jugoslavije), u kojoj su Sovjeti i saveznici nadmašivali Nemce u odnosu 2:1, i pobedili. Kao svedodžba ovom heroizmu i 2.000 palih vojnika ovde se nalazi monumentalni spomenik iz 1947. godine, pod nazivom „Pobeda“, rad Antona Augustinčića.
VESELA JE ŠOKADIJA
Nastavljamo preko nepostojeće granice Mađarske i Hrvatske jer je Hrvatska ušla u Šengen nedavno, i stižemo u Mohač, u petak, prvog dana Pohoda Bušara, koji se na mađarskom zove Bušojaraš. Pohod traje od petka do nedelje u februaru, a petak je, kao što se da primetiti, samo zagrevanje. Srećom, nema gužve, pa se može prošetati, pojesti i popiti, a lokalci prilično razumeju i govore srpskohrvatski (ovde je sve “Dél-Szláv“, odnosno južnoslovensko).
Spomenik Bušarima u centru. Foto: Radomir Kantardžić
Čuju se pesme tamburica „Jer mi smo Šokci, šokački momci, vrela je naša krv“ i slično, a pesme podsećaju na sremske i slavonske bećarce i kola, što nije ni čudno jer su Šokci isti narod i ovde i tamo. Konkretno su se ovde Šokci naselili početkom 17. veka, kada je opustela oblast oslobođena od Turaka, pa je bilo neophodno naseliti je, te su se sa juga doseljavali Srbi i Hrvati, a sa severa Mađari i Nemci. Danas grad ima jasne odlike sve četiri kulture, iako su Mađari danas dominantni.
Jugoslovenska, vojvođanska hrana. Foto: Dejan Stojadinović
Ali, ne tokom slavlja. Svuda su šokačke pesme, pljeskavice i ostali južnoslovenski specijaliteti – muzika je kao da ste uključili neki eks-Ju radio, pa ima i novokomponovanih pesama – ako pevaju lokalni Šokci (Hrvati) ili Srbi (kojima je to prvi ili drugi jezik), pesme će sa stejdža delovati normalno, ako ih pevaju „ciganske bande“, biće to sa puno promašenih reči jer im je to tek treći jezik.
Alat za nepodnošljivo jaku buku. Foto: Žikica Milošević
Kupujemo čegrtaljke od drveta, slikamo se sa Bušarima, koji se kreću gradom, maske su na svakom koraku. One se prave od ovčije vune i drveta, a izvodne su bile od vrbovine i kravlje krvi (danas srećom, ne). Godine 2009. Pohod je uvršen u UNESKO-vu Svetsku nematerijalnu baštinu a Mađarska reklamira kao svoj top turistički proizvod.
Maske i čegrtaljke svuda. Foto: Žikica Milošević
ODAKLE BUŠARI?
Prema najpopularnijoj legendi, u doba Osmanskog carstva, Mohačani su pobegli iz grada i počeli da žive u obližnjim močvarama i šumama da bi izbegli otomanske (turske) trupe. Jedne noći, dok su sedeli i razgovarali oko vatre, iznenada se niotkuda pojavi starac Šokac, i reče im: „Ne bojte se, uskoro će vam životi krenuti u dobro, a vi ćete se vratiti svojim kućama. Do tog vremena pripremite se za bitku, izrezujte sebi razno oružje i strašne maske i sačekajte olujnu noć kada će vam doći maskirani vitez.“ Nestao je isto tako iznenada kao što je stigao. Izbeglice su sledile njegova naređenja, a nekoliko dana kasnije, jedne olujne noći, stigao je vitez. Naredio im je da stave maske i da se vrate u Mohač, praveći što više buke. Sledili su njegov trag. Turci su se toliko uplašili od buke, maski i oluje u noći, da su pomislili da ih demoni napadaju, pa su pre izlaska sunca pobegli iz grada. To je priča koja je možda i istinita, ali ne objašnjava pagansku prirodu festivala i maski.
Prvi bušari petkom. Foto: Žikica Milošević
U starijoj, manje popularnoj priči, Bušari ne plaše Turke već samu zimu. To je, kao i mnogim drugim zemljama, karnevalski običaj u kome se tera zima, i možemo naći slične, gotovo iste pokladne maske kod svih Slovena, od Bugara do Slevenaca, i po celom Mediteranu. One sa Sardinije iz spota „Jesus’ Son” od Placebo su zastrašujuće slične, budući da Bušari, kao i ovi sa Sardinije, ili severne Španije, nose oko pasa kravlja zvonca. Jasno je da je u pitanju paganski običaj koji ne da potiče od pre Turaka, nego i od pre Isusa. Danas je prigodno hristijanizovana na 7. nedelju pred Uskrs.
Počinje Pohod, a tu je i nabijena na kolac turska glava. Foto: Žikica Milošević
NEDELJA, I SVI SMO TU
Nedelja je označila početak velikog ludila. Već od ranog jutra nema mesta za parking. Naravno, svi smeštaji su zauzeti i morali smo rezervisati u obližnjem Pečuju, prestonici Baranje. Reke ljudi se slivaju ka centru. U jednom trenutku, sa bačke strane Dunava povorka prelazi reku i počinje se kretati ulicama Mohača. Počinju skupljanje u šokačkim četvrtima na Ledinki ili Kolišću. Sve podseća na Karneval u Riju, jer svaka povorka u Pohodu ima neko ime, kao što i u Riju postoje „škole“: sva imena su šokačka, osima par izuzetaka. I bećarska su: primećujem povorku pod imenom „Oplodni“. Svi muškarci imaju maske s rogovima, zaista demonske. Nose se belo-crvene (kao poljske) zastave grada Mohača – nijedna nacionalna. Neki imaju „nabijenu tursku glavu na mač“, iako to nije politički korektno danas. Žene imaju maske nalik na venecijanske „krinoline“.
Sve se završava ispred Gradske kuće. Foto: Žikica Milošević
Kao da nema kraja. Tezge su beskrajne, povorke jedna za drugom idu bez konca. Sve se završava u centru, ispred Gradske kuće, gde se na kraju spaljuje kovčeg obložen crnim platnom na kome piše 2024, što označava zimu 2023/24 godine. Kako je Pohod Bušara ove godine trajao od 9. do 11. februara, a odmah zatim je krenulo neobično lepo vreme, tek malo „umrljano“ aprilskim snegom, mislim da je ove godine uspeo. Zima je oterana.
Čisto da ne zaboravite gde živite, u Rijeci, Zagrebu, Bratislavi, Novom Beogradu, Sibinju ili Užgorodu - evo jedne zastave (prva mađarska zastava) sa mapom Velike Mađarske, odnosno Kraljevine Ugarske. Foto: Žikica Milošević
MOHAČKA BITKA
I za kraj, idemo na „mađarsko Kosovo“ – memorijal Mohačke bitke. Na Mohačkom polju su, naime, 29. avgusta 1526. godine, Turci pod sultanom Sulejmanom Veličanstvenim (nama nije bio veličanstven, gledajuči unazad) katastrofalno porazili vojsku ugarsko-hrvatskog kralja Ludovika (Lajoša) II u Mohačkoj bici. Od 26.000 hrišćanskih vojnika, 23.000 je poginulo, a vojske vojske Jovana Zapolje (8.000 vojnika) i Kristofa Frankopana (5.000 vojnika) nisu stigle na vreme. Da li bi one nešto promenile protiv 60.000 Turaka i 300 topova, nije sigurno.
Memorijal Mohačke bitke. Foto: Žikica Milošević
U svakom slučaju, današnji memorijal ima unutrašnji i spoljašnji deo – nas nije zanimalo čekanje u redu za unutrašnji deo, pa smo pored melanholičnog čuvala šmugnuli u „dvorište“, nikada ne saznavši da li smo trebali platiti ulaznicu. Bilo kako bilo, melanholičan je i odnos Mađara prema ovoj tužnoj lokaciji na kojoj su „izgubili Carstvo“ kao Lazar na Kosovu Polju. Spoljašnji memorijal čine krugovi sa drvenim stubovima sa izrezbarenim elementima i figurama. S obzirom da će Mađarima, pa time i nama, trebati još 150+ godina da se povratimo posle ovog poraza, i s obzirom na demografski krah Srba i Mađara pod Turcima, nekako mi je jasno zašto nema euforije oko ovog memorijala.
Lomača je dobro spalila zimu. Foto: Žikica Milošević
Ali, nema vremena za melanholiju – idemo u prestonicu Baranje – prelepi Pečuj!
