Tekst: Vladislava Milovanović Milošević
“Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i o njenoj inteligenciji- o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom, i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi”, zabeležio je književnik Milan Kašanin o tome kako su Novosađani doživljavali svoju darovitu sugrađanku. Postoji priča o pesmi “Reljef sa likom Danta” Miloša Crnjanskog posvećenoj Anici, što je njenog oca prilično razljutilo. Dakle, govorimo o ženi koja je bila “femme fatale”, ali ne treba zaboraviti da govorimo o jednoj od najobrazovanijih žena u srpskoj sredini prve polovine, a možemo reći i celog XX veka.
Anica Savić Rebac rođena je u Novom Sadu 1892. godine kao jedino dete dugogodišnjeg urednika Letopisa Matice srpske, Milana Savića. Pod snažnim očevim uticajem vrlo rano ulazi u svet književnosti upoznajući se najpre sa antičkim piscima. U kratkoj autobiografiji zabeležila je da joj je otac “ulivao ljubav i divljenje prema staroj Heladi”. Uzevši sve to u obzir, ni najmanje ne iznenađuje činjenica da je na Filozofskom fakultetu odbranila doktorsku disertaciju “Predplatonska erotologija”. U Aničinom životu i delu tema ljubavi bila je i ostala zauvek prisutna.
Studije klasične filologije učila je u Beču, a u Novi Sad vratila se, sa porodicom, pred Prvi svetski rat. Ratne godine provela je u čitanju i proučavanju grčkih i latinskih pisaca. U časopisu “Književni jug” (Zagreb) bila je jedna od zapaženijih saradnica i u njemu je 1919. godine štampana njena pesma “Novi Sad”, koja je kasnije, u dužoj verziji, mesto našla u njenoj pesničkoj zbirci “Večeri na moru” objavljenoj 1929. godine. To je njena jedina pesnička zbirka i posvetila ju je svom ocu. Po završetku Prvog svetskog rata imala je zapaženu ulogu u javnom životu Novog Sada: recitovala je svoje stihove na otvaranju Srpskog narodnog pozorišta 1919. godine i počela je da radi kao suplentkinja u novosadskoj ženskoj gimnaziji.
View this post on Instagram
Nakon udaje za Hasana Repca 1921. godine, više se nije vraćala na duže za Novi Sad. Sa suprugom je živela u Beogradu i Skoplju gde je jedno vreme radila kao honorarna nastavnica Filozofskog fakulteta. Posle Drugog svetskog rata bila je profesorka Univerziteta u Beogradu na predmetu “Istorija rimske književnosti i latinski jezik”. Interesovanja Anice Savić Rebac bila su šrioka i kako je Dučić jednom prilikom rekao, možda previše široka za naše prostore; ocenio je da će njeno delo kritika prećutati, samo zato što, kako kaže “ne znam ko bi umeo da o tome kaže pravu reč”. Pisala je filozofske studije, eseje, prevodila, pisala poeziju. Prevodila je Tomasa Mana i bila u prepisci sa njim, kao i mnogim značajnim ličnostima svog vremena. Rebeka Vest u svojoj poznatoj knjizi “Crno jagnje i sivi soko” opisuje susret sa svojom prijateljicom Anicom u Skoplju rečima: “A sve to vreme postojao je jedan dom na obali Vardara, divan, sa starim nameštajem donetim iz Novog Sada, koji je govorio o onom najboljem iz Austro-Ugarske imperije, koji je govorio o Beču, Mocartu i Šubertu, i u njemu Milica i Mehmed (Anica i Hasan), stalno u pokretu, a ipak tako stameni”.
View this post on Instagram
Književni rad Anice Savić Rebac nije bio previše vezan za Novi Sad izborom tema, iako je napisala značajne eseje o ličnostima koje su obeležile kulturnu istoriju ovog grada i koje je poznavala. Pisala je o Savki Subotić, Zmaju, Lazi Kostiću… Pre nego što je odlučila da sebi oduzme život Matici srpskoj poklonila je sve što je, kako je na jednom mestu rekla, vezano za kulturnu i književnu istoriju Vojvodine (očevi rukopisi, porodični portreti..).
O ljubavi Hasana i Anice Savić Rebac Ljiljana Vuletić piše: “Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivurečnosti i nepomirljivosti. On je bio njihova živa istorija i otelovljenje, a politička ideja koju je zastupao i za koju se borio, kako je vreme odmicalo, bila je sve manje prosperitetna i sve češće im je otežavala život. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili- njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio, kako se govorilo, inovernicom.”
MELANHOLIJA
S klicanjem zanesenim se moja duša probudila/ Opijena lepotom svog neba, sjajem svog sunca;/ I kao na zvuke bratskoga sunca je sluhtila radost mog neba/na zvuke/ Zemne radosti.
Tužna sam što na zemlji nema radosti koja me mami/ Tužnija što još ne mogu živeti tek o nadzemnoj radosti.
Dan pokriven noći je moja duša./ Gore, iznad noći je radost moja još živa,/A moja melanholija/ Žrtavni plam je njoj u slavu, što teži svagda gore k njoj.
Samoubistvo Anice Savić Rebac (koje je najpre bezuspešno pokušala da učini odmah nakon smrti svog supruga, a drugi put u tome uspela) prva je takva priča o kojoj sam donela slobodan zaključak da zaista jeste reč o svesnom postupku, učinjenom, kako sama u oproštajnom pismu navodi, u punoj lucidnosti intelekta volje:” Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode…To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.”
