Tekst: Vladislava Milovanović Milošević
Kada sam odlučila da pišem o našoj najvoljenijoj pesnikinji, osim spremnosti da tragam za njenim intervjuima, pročitam sve njene pesme koje mogu pronaći, razumem sve aspekte njene tako suptilne, a toliko kompleksne ličnosti, radosti zbog toga što je baš ona asocijacija na dolazak proleća, osetila sam i dozu odgovornosti. Bila je umetnica reči na čijim su stihovima odrastale i čije su pesme volele sve generacije, a moja baka je u svojoj biblioteci sačuvala gotovo sve njene zbirke poezije. Još se sećam trenutka kada sam prvi put uzela u ruke zbirku “Miris zemlje”. Baka mi je rekla: “To je naša najbolja pesnikinja, uvek sam joj se divila”.
Najstarija od osmoro dece, ćerka učitelja i svešteničke ćerke, detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju završila u Valjevu, a studirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Za Brankovinu je ostala posebno vezana, zbog svog zavičaja isticala je da je “živela punim životom deteta koje raste u prirodi.” Razumela je jedinstvo čoveka i prirode, činjenicu da nas je priroda stvorila i oblikovala, a da smo mi odgovorni da se prema njoj odnosimo sa punim poštovanjem i bezuslovnom ljubavlju. Govoreći o svom detinjstvu, isticala je:”Imala sam sreću da upoznam život na najlepšem mestu, u prirodi, gde se život najbolje i istinski saznaje, gde nema ničega lažnog i izuzetnog sve kao i u drugih. Na izvorištu prirode. Možda je zato takva moja poezija koja najviše govori o prirodi i o pticama.”
Najvoljenija srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti, objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pisala je pripovedačku, romansijersku i putopisnu prozu. Njene pesme, toliko jednostavne i jasne, pisane tako da ih svi u svakom vremenu možemo razumeti i što je još značanije, da se svi u njima, u različitim periodima svojih života možemo pronaći, nose emocije bez kojih smislen i vredan život na Zemlji ne bi bio moguć. Razumela je ljubav, onu istinsku, čežnjivu, onu koja se samo sluti, onu kada se duše dodiruju, onu suštinsku. Učila nas je da je ljubav smisao, ali ne samo ona partnerska na koju bismo prvo pomislili danas, već i ljubav prema prirodi, porodici, otadžbini, stvaralaštvu… Svemu onome bez čega ne bi bilo ni nas samih. Njene ljubavne pesme toliko su slikovite i obojene osećanjima, da čak i kada nismo zaljubljeni, neodoljivo poželimo da nam se ta stvarna ljubav dogodi ili makar da osetimo one prve leptiriće. Zbog toga, njene pesme toliko su popularne i voljene i danas, čitaju ih mladi koji se tek upoznaju sa ljubavlju, ali i stariji koji u njima nalaze radost, sećanja na svoje ljubavi i nadu, veru u to da nam život uvek priprema nešto lepo. Nesumnjivo, nema nikoga ko je bar jednom istinski voleo ili bio dečje zaljubljen, a da ne zna napamet makar nekoliko stihova njenih pesama. “Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da” podseća nas na lepotu putovanja do cilja, na iskonsku radost koju možemo osetiti svakog dana ako tako odlučimo.
Udruženje književnika Srbije dodelilo joj je nagradu za životno delo, a prva je žena dobitnica Njegoševe nagrade. U razgovoru sa Vidom Tomić (u jednom intervjuu za RTS) na pitanje da li su pesnici potrebni, Desanka je dala krajnje logičan i očekivan odgovor- pesnici su potrebni jer postoji nešto što se zove duša, podjednako značajno kao bilo koji organ u ljudskom telu, a što teži da bude razumevano, podržano, oplemenjeno. Tu moć ima samo umetnost. Iz Desankinih istupa u javnosti, iz njenih blagih ali istovremeno snažnih reči koje odjekuju u srcima i danas, iz njene poezije, razume se da umetnik mora da bude plemenit čovek, čovek koji nastoji da bude dobar; umetnik mora da veruje u život kako bi istinski druge inspirisao i imao pozitivan uticaj. Možda bismo danas teško mogli zamisliti žensku pesničku figuru poput Desanke- blagu, skromnu, nežnu i prema sebi i prema drugima, sa toliko velikim srcem i empatijom, ali koje tako otvoreno pokazuje. Divno je što se možemo vraćati njenoj poeziji i makar tako, bar na neki način, lečiti boljku 21. veka- strah od ranjivosti.
Januara 1993. jedna osnovna škola u Beogradu prvi put dobija ime jednog živog pesnika- Desanke Maksimović. Uprkos pesnikinjinom negodovanju, naredne godine u Valjevu podignut je njen spomenik koji je radio vajar Aleksandar Zarin. Bila je vrlo skromna, pa su je umirili rečima da je spomenik zapravo posvećen poeziji, ali da samo ima njen lik. Imala je skladan brak sa glumcem i pesnikom Sergejem Slastikovim, a njihov porod bile su njihove pesme. Verovala je da je svako rođen sa nekom svrhom i u tom smislu kod nje postoji momenat onoga što bismo danas nazvali feminizmom; istakla je u jednom intervjuu da smatra da je bila predodređena za poeziju, kao što je nekome namenjena uloga domaćice i majke, svakako podjednako važna. Govoreći o svojoj poeziji, naglašavala je: “Radim posao bez ikakve sujete. Neko pravi cipele, neko snima, neko sadi jagode, a ja uzela pa pišem pesme… Neko se čudi broju mojih pesama, pa šta ću ja, navaljuju na mene pesme, hoće da izađu iz mene pa moram da im učinim i napišem.”
Živela je od 1898. do 1993. godine i celokupan svoj život posvetila je poeziji i istinskoj, čistoj ljubavi prema životu razumevajući suštinu svih njegovih nijansi- sreće, čežnje, bola, radosti, osmeha i suza, znala je da su sreća i tuga zaista dve strane istog novčića. Jedna od Desankinih najboljih učenica bila je još jedna velika pesnikinja- Mira Alečković. Odlikovana je Ordenom Svetog Save dva puta, Ordenom zasluga za narod I reda, bugarskim Ordenom Kirila i Metodija I reda, sovjetskim znakom pogota I reda, Ordenom Republike sa zlatnim vencem, sovjetskim Ordenom časti, Nagradom AVNOJ-a, Ordenom Jugoslovenske zvezde s lentom, Ordenom Jugoslovenske zastave sa lentom, ruskim Ordenom prijateljstva naroda. Za razliku od mnogih naših velikanki, Desanka Maksimović imala je sreću da bude prepoznata, voljena, prihvaćena i slavljena za svog života i to je zaista zaslužila. Osim što ćemo se njenoj poeziji vraćati, trebalo bi da zapamtimo i nekoliko važnih životnih lekcija koje je dala mladima, na kojima svet ostaje: da nastoje da budu zdravi u svakom smislu, da steknu što više znanja, da nikada ne izgube radoznalost i želju za razumevanjem sveta u sebi i sveta oko sebe, da vole sve ljude na svetu, ali da gaje najveću ljubav prema svojoj otadžbini ne zaboravljajući sve one velikane koji su zaslužni za njenu slobodu, da svaka knjiga donosi jednu novu oblast znanja i da jedino empatija ima moć da spase svet.
Fotografije: ljubavnasetnja, dnevnadozabeograda, bookitze/ Instagram
