Tekst i foto: Žikica Milošević
Iskreno, uvek mi je ovo „Grac“ zvučalo, još kao klincu kao „Grad’c“, neki mali gradić (pleonazmični). I zaista, njuh me nije prevario. Reč Grac i potiče od slovenačkog, odnosno staroslovenskog Gradec, što ipak znači „tvrđavica“. Jer, staroslovenski. I Beograd znači „Bela tvrđava“. Elem, odosmo u južnu Austriju, za zimske praznike. Elem, ovo je prestonica Štajerske (cele, Maribor je samo prestonica slovenačke Štajerske), i ovaj grad ima imenjaka – češki grad Hradec Králové, koji se na nemačkom zove Königgräz, što mu isto dođe „Kraljevski Gradac“.
Sve je lako kad si mlad
Grac je, kako se Austrija smanjila 1918. godine i u Versaju zacementirala u današnjim granicama, postao drugi najveći austrijski grad, jer je Austrija pogubila, kao i Mađarska, gomilu većih gradova koji su bili u njenom sastavu. Danas ima 660.000 stanovnika, što je impozantan broj za ovako miran i uređen grad, a svaki 11. građanin je – student! Na četiri univerziteta ima čak 60.000 studenata i nije čudno što su svi na ulicama prilično mladi, a grad je centar mladalačke kulture. Često ga upoređuju s Ljubljanom i da, zaista ima neki „vajb“ slovenačke prestonice, i Mura je ovde slične veličine, ali je ipak Grac – dvostruko veći i od Ljubljane i od Novog Sada, i zapravo je 60% Beograda, bez Zemuna i Novog Beograda. To što gužve nema, to je stvar organizacije, a ne „maloće“.
Gradska kuća
Elem, malo istorije: u feudalno vreme bio je posed grofova Babenberga da bi potpao pod Habsburge, i dugo je estetski bio pod uticajem italijanske renesanse, što se da videti po Pokrajinskom parlamentu ili Landeshausu iz 16. veka.
Nova godina kuca na vratima, ruke gore svi
Nauka im je bila važna pa su osnovali univerzitet još 1585. što je odredilo sudbinu grada kao naučnog središta – ovo je privuklo i čuvenog astronoma Johanesa Keplera, i Ludviga Bolcmana (poznat po svojoj konstanti svakom ko je završio 7. razred osnovne), i Nikolu Teslu koji je ovde studirao. Ivo Andrić je ovde doktorirao, a Ervin Šredinger, poznat po svojoj mački, bio je čak i kancelar univerziteta. Ekipa i po.
Hauptplatz
Jedan se ovde rodio da mu mi presudimo i da sebi zapečatimo sudbinu, i da škotski bend bude slavan pod njegovim imenom. Zvao se Franja Ferdinand.
Landeshaus ili italijanska renesansa u Alpima - Herrenstraße ili Gospodska ulica
Uzgred, prilikom osnivanja univerziteta, spaljeno je 20.000 protestantskih knjiga da se mladež okrene u pravom smeru, a ne jeretičkom. Ako pomislite koliko je malo tada knjiga postojalo, postaće vam jasnije koja je magnituda ovog kulturocida.
Crkva kao kuća
Kuda po Gracu?
Pada nam na pamet pesmica „Bili smo do Graca da vidimo da li je živa Šredingerova maca“, ali shvatamo da smo prosto prolupali od harmonije.
Postoje i štandovi sa turskom, jugoslovenskom (sve skupa), i arapskom hranom, u svakom supermarketu.
Tu smo u doba pred Novu godinu, tačno na Svetog Nikolu, koji ovde daje poklone, a ne Mali Isus (Christkindl), i to je promenljivo od jednog nemačkog govornog područja do drugog. Svuda su Sveti Nikole i dele slatkiše, pa i nama, malo većoj deci, a na razglednicama se vidi i Krampus, zli i monstruozni pratilac Svetog Nikole za decu koja su bila nevaljala. Nije ih bilo na ulicama.
Sveti Nikola dariva mladež ispred Katedrale u Gospodskoj ulici
Grac je, usprkos svojoj veličini, dominantno, slično kao i Ljubljana, položen duž jedne glavne ulice, koja ide paralelno s Murom (u Ljubljani je baš na obalama reke). Svuda se prodaje pečeno kestenje, koje oni zovu po italijanski, Maroni, a ako izdvojiti koji dinar više, odnosno evro, dobićete i čoko-kestenje, koje je lokalni specijalitet.
Nije za naš džep, ali maštamo da jednog dana bude.
Tu je sve – od Landeshausa, do Katedrale, da bi se onda izbilo na Glavni trg, na kome je bio Božićni bazar u podnožju Gradske kuće koja neodoljivo podseća na novosadsku.
Božićni vašar u dve slike
Malo je reći da je inflacija pojela našu volju za provodom, jer su cene veoma skočile u odnosu na pre par godina, i sada ni kobasica, ni kuvanog vina, ni piva nema bez 5-8 evra, i to s nogu. Prilično „danske“ cene, zaista skuplje od Nemačke, recimo.
Sackstraße
Glavna ulica vijuga između ukrasa i nabasavamo na prodavnicu vinila sa reklamama za Sonic Youth i PJ Harvey. Svuda su neka imena koja možda i nisu nemačka – imaju slovenske, italijanske i mađarske korene.
Ne sumnjam da ima i šunda, ali ima i pravih stvari u glavnoj ulici, kao kod nas nekad
Prava Austrija, habzburška „proto-EU“. Srpski (ili jezici koji su istovetni ali se drugačije zovu) su vrlo česti na ulici. Prolazimo most Fon Tegethofa, koji je nosio tamnoplavu uniformu zbog koje je ultramarin kod nas retko poznat kao ultramarin (osim kad koristite tempere kao dete), već kao „teget“.
Svakodnevnica na zimskom suncu, a juče je bila vejavica
Stepenice vode do starog grada Schloßberg na brdu, i sve je tako srednjoevropski i predvidivo.
Schloßberg na vrh brda - to je stari Gradec po kome je ceo grad dobio ime
Sve? Nee! Evo nas na Muri i tu je „Murinsel“, veštačko ostrvo na sred reke, povezano mostom sa obalama, i dom je kafea, sagrađenog za Evropsku prestonicu kulture sada već daleke 2003. Ne samo što je ovo veštačko ostrvo, već nije ni pričvršćeno za dno Mure – Murinsel pluta na vodi.
Murinsel
A kada se pređe reka, tu je nešto što liči na nasukanog kita ili kako prijatelji vole da ga zovu „Prijateljskog vanzemaljca“. Mrzitelji ga zovu „crni tumor“ jer je „tutnut“ po sred habsburškog grada bez neke intrerpolacije, a posredi je Muzej savremene umetnosti ili Kunsthaus. Noću mu se pojave tačkice. Svakako fascinantno delo.
Vanzemaljac? Ja sam zato da svako živi gde hoće!
Još jedna sitnica: najjača partija u Gracu i ona koja je na vlasti su – komunisti. Možda onda i nije tako nejasno zašto je taj grad toliko otvoren i egalitaran i u njemu se osećaš svoj. Iako si Sloven u gradu koji više nije slovenski.
Srednjoevropski spokoj
