Tekst: Žikica Milošević
Dejan Tiago Stanković je od prevodioca i mosta između srpske i portugalske kulture, lagano počeo da izrasta u hit-pisca. Njegov najnoviji roman, Zamalek, pokazao se kao bestseler, a govori, za razliku od njegovih ranijih dela koja govore o Portugalu, o vibrantnom megalopolisu – Kairu. Mnogi ga porede da Darrellom, Kiplingom, Mahfuzom, a on najviše voli kada čuje da je uticaj najviše “pokupio” od onih najboljih, koje je prevodio, Andrića i Saramaga. Dejan nam govori kako je došao do svog “finest hour”.
Foto: Wikipedia/MatijaDC
Odakle ljubav prema portugalskom jeziku i Portugalu, pre svega? Zašto si izabrao baš Lisabon za svoj dom?
Slučajno. Malo pre rata, pošto sam diplomirao arhitekturu i otišao u London, da se malo doškolujem bez škole, tad je to bilo jako uzbudljivo mesto. Sreo sam devojku, Portugalku, dobili smo dete, nije nam se više ostajalo u Lonodnu, vratili smo se u Portugal da budemo blizu njenih. Tu sam već skoro 25 godina. U Lisabonu 15.
Zašto Tiago kao “middle name”?
Svog problema nisam bio svestan dok nisam prvi put video gugl, i kako je već red, izguglao svoje ime. Shvatio sam da je prokletstvo imena Dejan Stanković ima veze sa fudbalom. Morao sam da smislim umetničko ime. Drugi problem koji je dotle postojao iskrsavao je na graničnim prelazima kada su me često pitali: Zašto deca nemaju isto prezime. Oni su Portugalci po majci, i po njihovom običaju imaju dva prezimena, majčino i očevo, dakle Tiago-Stanković. A ja se prezivam samo Stanković. Zato sam uzeo baš ovo ime. Jer je jedinstveno, samo sa direktnim potomcima me je moguće pomešati.
Prevodioci su mostovi između kultura. Preveo si Saramaga na srpski i Andrića na portugalski. Koliko ti je to bio uzbudljiv izazov?
Pisci koji dobro, pedantno pišu, lako se prevode. Prevođenje je kao da ponovo napišete nečiju knjigu ali na drugom jeziku. Kad vam loše ide prevod, najčešće je pisac tu nešto aljkavo pisao. Dakle, meni je prevod uvek išao dobro, jer su pisci bili napisali dobro. Ja sam se prevodeći najbolje, nobelovce i klasike, učio zanatu.
Posle prve dve knjige koje su o Lisabonu i Estorilu, mestima koja poznaješ iz življenja, iskoračio si u Kairo i romanom; Zamalek ustalasao javnost i napravio pravi književni hit. Neki ga nazivaju uvrnutim bedekerom Kaira;, a kažu da liči na mešavinu Kiplingovih, Darrellovih i Mahfuzovih knjiga, Wendersovih i Ivoryjevih filmova. Zvuči uzbudljivo imati bestseler o egzotičnoj destinaciji. Kako je nastala knjiga?
Kad vam kažu da ličite na nekog dobrog pisca, uvek se obradujem. Najviše volim kad mi kažu: Vidi se uticaj pisaca koje si prevodio: Andrića, Mihajlovića i Saramaga. Na ovo ostale ako liči, to je slučajno, nikoga nisam tako pedantno čitao da bi ostavio otisak na mene. Inače, ja sam po obrazovanju arhitekta, najviše sam na studijama voleo urbanizam, i volim gradove jer u gradovima ima puno različitih ljudi. Knjiga o gradu koji ne poznajem, Kairu, je nastala tako što sam imao venčane kumove na diplomatskoj službi u Kairu, pa sam išao kod njih na po nekoliko nedelja godišnje tokom čitavog njihovog mandata. Odsedali smo u Zamaleku, družio sam se sa expatima, diplomatama, našom emigracijom, komšijama, i iz njihovih priča sam sklopio Zamalek. Tako četiri godine. Tamo sam i čuo priču o posthumnim avanturama jednog našeg emigranta, kako je stradao, kakav mu je bio kismet, ali Roman o kismetu se ne bi se mogao razumeti i ne bi bio jednako zanimljivo šta se nekome dogodilo posle smrti bez predznanja o Kairu. Zato sam od onoga što bi bile fusnote neophodne za razumevanje teksta napravio poglavlja. Zato liči me zezaju da je bedeker.
Koliko ti je arhitektura, “graditeljska profesija”, pomogla da “gradiš” svoje knjige?
Ja knjige ne gradim, ja ih pletem. Kao pačvork. Sklapam ih. Spletem komadiće, pa ih raspoređujem i sklapam u veliku sliku. Zato su mi poglavlja kratka. To sam naučio pišući dnevnik na fajsbuku. Inače Zamalek je postao književni hit jer ga je moja publika koja me prati na fejsbuku, i tu ima 20K ljudi, svakodnevno čitala moje napise. To radim već skoro deset godina i bio sam već dosta čitan, ali a u vreme šatdauna sam uhvatio silnu publiku kako se dosađuje, i pokušao da ih zabavim. Tu sam naučio da u današnje vreme samo kratka poglavlja drže pažnju, da mormo biti munjeviti da privučemo i održimo radoznalost jer savremeni čitalac ima nadražaje sa svih strana i ne uspeva da se koncentriše tako lako. Treba prvo da mu privučeš pažnju, ali nenapadno, pa mu se omiliš, pa ga posle nekad iznerviraš, pa kad te opet zavoli, dug je proces do oformljene publike jednog pisca, a danas se najviše radi na društvenim mrežama.
Sve knjige povezuje tema iseljeništva?
Tema su mi iseljenici, jer sam sam polunomad već decenijama i to mi prija. Ljude koji su promenili podneblje i kulturu su zanimljivi, oni su kao presađene biljke, i dokazuju koliko je snalažljivost bitna
Kuda dalje kad se vrati “staro normalno”?
Inače imam Estoril preveden na engleski, dosta je veliki izdavač, dobro mi je prošlo, dobio sam veliku nagradu u Srbiji i slatku nagradicu od kolega pisaca istorijskih romana engleske za otkriće godine. Imam, prirodno, portugalski verziju, pa i špansku, rusku, bugarsku… Nadamo se ekranizaciji već sam imao ozbiljnu ponudu da se po romanu snimi serija u Portugalu, ali agenti u Americi smatraju da bi međunarodna serija bila bolje rešenje. Zamalek se prevodi na engleski. Biće valjda nešto i od njega.