Tekst: Žikica Milošević

Fotografije: Žikica Milošević i Vladimir Manjko

Dugo nam je trebalo da dođemo do Andore, jedne od zemalja koje svetski putnici obično poslednje posete u Evropi, uz Lihtenštajn, Luksemburg, San Marino, Irsku i eventualno Maltu, Island i Kipar, ali uspeli smo to, autobusom iz Barselone. Po ceni 60-ak evra i sve u svemu čak 7 sati vožnje tamo i nazad. Ali, vredelo je. Jer, Andora liči na mnoge zemlje, pomalo i svoje susede, ali je apsolutno unikatna.

Reka Valira koja protiče kroz Andoru La Velju. Foto: Žikica Milošević

Prva misao, posle posete svim «mikrozemljama» Evrope je da je, na neki bizaran način kao da je feudalizam pobedio – najmanje države Evrope, neujedinjenje s maticama, najbolje žive, a pogotovo monarhije: Monako, Lihtenštajn, Luksemburg… Pa šta su nas onda učili na časovima istorije da je ujedinjenje Italije, Nemačke i ostalih zemalja bilo dobro kad je Andora, dom Katalonaca kojima ne pada na pamet da se ujedini s Katalonijom, (jer neće ni sa Španijom ni Francuskom, pa džaba pozivanja na etničko jedinstvo putem „velikokatalonske“ zastave sa petokrakom od kojih jedan krak predstavlja Andoru), jeste jedna od najbogatijih zemalja sveta? Kaže Svetska banka da je 26. najbogatija od njih 195.

Zgrada Vlade Andore. Foto: Vladimir Manjko

Krenuli smo autobusom sa stanice Barselona Nord, što na katalonskom sasvim logično znači Sever, te autobusi odavde idu put severa, hoće reći Pirineja. Autoputem se u punoj brzini penjemo i penjemo, do grada Berga i do grada Ripolj (Šakirino prezime po majci, ali nema veze), da bismo u nekom trenutku došli u Seu de Urhelj, živopisno malo mesto sa ogromnom biskupskom katedralom, poslednja stanica u Španiji pred granicu. Sve savršeno kao i u celoj Španiji, čini vam se da nikome ovde nije dosadno ni neuredno iako su u «nedođincima». Ali, biciklizam je razvijen, hajking, treking i sve one fensi reči se spominju svuda i svuda ima zaljubljenika u planine. Neka vrsta španske Slovenije, ako ćete tako. A ne bi bilo loše da se i ove naše zemlje u «Regiji», budući da su planinske, malo ugledaju na Španiju, ako već neće na Sloveniju.

Biciklizam je ovde "big thing". Foto: Žikica Milošević

U nekom trenutku prelazimo granicu, a to ne samo da vidimo po tabli, već i po tome što kreću odmah, ali odmah posle 10 metara, nizovi robnih kuća i tržnih centara. Pre same prestonice. Naravno, što bi neko ko je došao u šoping, teglio stvari iz Andore La Velje, kada može samo hop, preskočiti granicu, i kupiti sve šta treba po 50% cene iz Španije? Kažu da je tako i sa francuske strane granice. Bescarinski raj. Ali mi idemo do prestonice, nećemo se mlatarati po malim mestima, idemo u najveći grad države, koji ima 22.000 stanovnika, od čega, kao Dubai, 20% lokalaca. Ili tako neki procenat.

"Plemenitost vremena" - skulptura Salvadora Dalija i most na Valiri. Foto: Žikica Milošević

Ime grada Andorra La Vella u direktnom prevodu znači “Stara Andora“, ali je ovde u pitanju zamka, jer je ovo deformisan oblik od Andorra La Vila – Grad Andora. Jedna od najmanjih i najbogatijih država Evrope, bazira se na trgovini i prodaji svega. Ona je SUKNEŽEVINA, iako voli za sebe da kaže da je samo Kneževina Andora. Dva su-kneza su biskup od Urhelja (Španija) i Predsednik Francuske (nekada Kralj Francuske), tako da je u pitanju kondominijum, kao Distrikt Brčko.

Iako je sukneževina, Andora voli da misli da je kneževina. Foto: Žikica Milošević

Naime, u Srednjem veku nije bilo lako dogovoriti se oko tako malih parčića teritorije pa su kondominijumi (ne misli se na stambene zgrade) bilo vrlo česti da se izbegne sukob. Tako su iu kralj Francuske i biskup od Urhelja dogovorili da zajedno vladaju Andorom. Za svaki zakon trebaju potpisi oba su-kneza.

Semafor "odozdo" - svetla i na pločniku, ako buljite u mobilni na pešačkom. Foto: Žikica Milošević

Ustav je Andora dobila 1993, a tad je postala i članica UN. Pre usvajanja ustava, Andora je u neparnim godinama plaćala počast francuskom vladaru od približno 460 dolara, dok je parnih godina španskom biskupu plaćala počast od približno 12 dolara, plus šest šunki, šest sireva, i šest živih pilića. Ovaj srednjovekovni običaj je kasnije napušten 1993. godine. Zabavna država. Bila.

Želite grad od tržnih centara na vrhu brda? Može! Foto: Žikica Milošević

Zanimljivo da je jedan ruski avanturista umalo uništio reputaciju države, tj. dana 12. jula 1934. monarhijski sistem Andore osporio je avanturista po imenu Boris Skosirev, koji je izdao proglas u Urhelju u kojem se proglasio „Borisom Prvim, kraljem Andore“. Iako je u početku uživao određenu podršku unutar političkog establišmenta Andore, na kraju su ga uhapsile španske vlasti 20. jula 1934. nakon što je objavio rat biskupu Urgela (koji je odbio da se odrekne svojih prava na kneževinu). Skosirev je proteran i nikada se nije smatralo da je bio andorski monarh u bilo kom pravnom smislu. Kao na filmu.

Za razliku od Španije, u Andori možete sresti uskršnjeg Zeku. Foto: Žikica Milošević

Bilo je i pretnje abdikacijama su-kneževa. Francuski predsednik Nikola Sarkozi je 2009. zapretio da će abdicirati kao francuski ko-princ ako kneževina ne promeni svoje bankarske zakone kako bi eliminisala svoj dugogodišnji status poreskog raja. Žoan Enrik Vives i Sisilia je 2014. godine rekao da će abdicirati kao biskup Urhelja i su-knez Andore ako parlament Andore usvoji zakon o legalizaciji abortusa. Niko nije abdicirao još uvek.

Robne kuće i kese. restorani i kafići. Foto: Žikica  Milošević

Pa ipak, Andora je samoodrživa država. Ona primi 10 miliona turista godišnje. 80% prihoda su od turizma, a ostalo je od bescarinske prodaje roba i zbog toga što je to poreski raj, pa se ovde registruju kompanije. Sarkozi nije baš uspeo u svojim pretnjama. Uglavnom, sednete na kafu od 1,30 evra ili pivo od 3,50, i vidite da je i sve ugostiteljsko jeftinije ako nema carine. Ljudi tegle ogromne televizore i belu tehniku kroz glavnu ulicu koja ima 12 metara visoke robne kuće. Na glavnom novom trgu skulptura «Plemenitost vremena» Salvadora Dalija, zaštitni znak grada.

Sve što je drugde skupo, ovde je upola cene. Foto: Žikica Milošević

Istorija? Nema baš puno. Romaničke crkve kao i svuda u Pirinejima. Kao što rekosmo, Andora La Velja je inače sasvim novi grad pun robnih kuća i prodavnica bicikala i skija, a najstariji deo je oko Crkve Svetoga Stefana iz 11. i 12. veka. Pre prodajnog i turističkog buma ovo je bilo srce Andore La Velje koja je bila malo više od sela na brdu. A bili smo tamo baš na katolički Uskrs, i za razliku od Španije, koji nisu nešto fascinirani uskršnjim zekama i jajima, ovde ih ima pomalo. Verovatno je to severnoevropska tradicija, Germani, Sloveni i ekipa.

Crkva Svetog Stefana iz 11-12. veka. Foto: Žikica Milošević

Sve u svemu, prodajno orijentisana kao San Marino, puna solitera kao Monako i čista i planinska kao Lihtenštajn, Andora je zanimljiva zemlja sa tri jezika, na vrh brda. Španski se najčešće čuje, katalonski je zvaničan, a francuski je takođe prisutan na svakom koraku. I nikome ne smeta. Tako je to kada ima para.

Crkva Svetog Stefana iz 11-12. veka. Foto: Žikica Milošević

Vraćamo se preko Pontsa. Ta oblast Katalonije je «pusta Španija», odakle su se ljudi iselili, a malo ih je bilo i pre. Španija ne gubi stanovništvo kao Srbija, ali mnoge regije da. Vrlo tužno, za kraj. Posle potrošački nasmejane Andore.

Previous articlePromocija drugog izdanja knjige “Izgubljeni u ravnici“ u Sremskoj Mitrovici