Tekst: Žikica Milošević
Boravak pod Turcima 500 godina pomogne čoveku da razluči imena raznih geografskih pojmova u turkijskojezičnim zonama sveta, pa tako meni odmah beše jasno, jer posetih Tašmajdan, da je Taškent „Kameni grad“ budući da je „kent“ grad na turkijskim jezicima. Znao sam o njemu i da je srušen do temelja u zemljotresu otprilike u isto vreme kao i Skoplje, i da su zato ta dva grada – pobratimi. Učili smo to u školi u okviru lekcije iz Srednje Azije gde sam omađijano posmatrao Samarkand, Buharu i Hivu. Taškent – hmmm… nisam puno očekivao. Rekli su u toj lekciji da je tamo sve novo, sovjetsko, jedan ogroman Liman + Novo Naselje, a da je skoro sve staro otišlo 60-ih pod nemilosrdnim udarima zemlje koja se tresla. No, idemo! Prestonica Uzbekistana, za kraj!
Ostatak Puta svile koji je preživeo zemljotres 1966. - Kompleks Hazrati Imam. Foto: Jovana Živanović
Došli smo u Taškent avionom iz Nukusa koji je koštao svega nekih 40$ i leteo je sat i deset minuta, da bi nas dočekao vreli i sparni majski dan. Opet kontraintuitivno, jer smo mislili da će grad okružen polupustinjom biti suv, ali gradovi su se u ono doba i gradili tako da budu u zelenim oazama i pored vode, tako da… Sve isparava i mnogo je toplije nego što je naša, pogrešna intuicija, pretpostavljala. A da sve začini, tu je geografski položaj, budući da je Taškent na 5km od granice sa Kazahstanom! I 50k od granice sa Tadžikistanom, koji je naša sledeća destinacija.
Magic City: Dole radnja, gore Potemkinovo selo. Foto: Žikica Milošević
Malo istorije: pre nego što je islamski uticaj počeo sredinom 8. veka nove ere, Taškent je bio pod uticajem sogdijske i turkijske kulture, i bio je veoma persifikovan, odnosno, ovde je dolazilo do značajnog mešanja persijskih i turkijskih naroda, što je višpe nego vidljivo u fizionomijama. Nakon što ga je Džingis-kan uništio 1219. godine, ponovo je izgrađen i profitirao od Puta svile, koji je prolazio kroz njega. Od 18. do 19. veka Taškent je postao nezavisni grad-država, pre nego što ga je ponovo osvojio Kokandski kanat (i Kokand je u Uzbekistanu, nedaleko odatle).
Ostatak sovejtskog Taškenta. Foto: Slavko Matić
Godine 1865. Taškent je pao pod rusku imperiju; a Rusi su zaključili da je baš sjajno i slatko da on postane i glavni grad ruskog Turkestana. Kasnije se Carstvo raspalo, a u sovjetsko vreme, bio je svedok velikog rasta i demografskih promena. Nekom smrkne, nekom svane, a Taškentu je svanulo zbog druga Kobe, odnosno Staljina, te je Taškent silno narastao usled prisilnih deportacija iz celog Sovjetskog Saveza – Staljin je mislio da je ovo “kraj sveta”, samo ne toliko strašno kao Sibir.
Kuč adolatdadur, ili Sila je uz pravdi, moto je Tamerlana, najvećeg Uzbeka ikada. Koji je inače bio vrlo surov. Foto: Slavko Matić
Makar ima sunca i toplote. Veliki deo Taškenta je uništen u zemljotresu 1966. godine, tako da je malo ostalo i islamske arhitekture, koju smo toliko obožavali u celom Uzbekistanu (Nukus izdvajamo, on je sovjetska utopija), tako da je izgrađen iz pepela, kako se to poetski kaže u našem narodu – zapravo je iz šuta i prašine, ali da ne sitničarimo. Postao je pravi sovjetski grad, metropola, i do 1991. bio je četvrti po veličini grad u Sovjetskom Savezu, posle Moskve, Lenjingrada i Kijeva.
Metro stanica Kosmonauta (Kosmonavtlar na uzbečkom, Kosmonavtov na ruskom). Posvećena upravo sovjetskom svemirskom programu. Foto: Žikica Milošević
Ovo je i dan-danas najveći grad Centralne Azije, i ima 2,5 miliona ljudi, a pola miliona su Rusi, tj. 25%. sve je ovo posledica nedavnih izbegličkih, odnosno ekspatskih talasa, iz Rusije zbog rata, ali da ne pomislite da je to puno: jeste da ih je bilo sve manje i manje posle proglašenja nezavisnosti, ali u vreme SSSR, na popisu iz 1989, beleži se čak 34%, a popis iz 2008. pokazuje nezavidnu situaciju i svega 13% Rusa (zlatno doba Rusije, i doba izolacije Uzbekistana pod Islamom Karimovim).
Tržni centar Magic City. Foto: Žikica Milošević
Danas je tu Šavkat Mirzojojev, koji je zemlju otvorio, i nada se da će Taškent ponovo postati centar trgovine Srednje Azije, što je titula koju je ustupio Alma-Ati u susednom Kazahstanu. Naravno, i približavanje Evroazijskoj uniji je u toj svrsi, jer Kazahstan enormno profitira od članstva u njoj i saradnje s Kinom – Uzbekistan tek sada otkriva čari ne-neutralnosti.
Evropa daleko od Evrope. Foto: Žikica Milošević
Elem, Rusi su ovde digitalni nomadi, jeftinije je od Srbije, a svi tržni centrai i brendovi su ovde, tako da imate utisak da ste u Evropi, iako ste baš daleko od Evrope. I ako vidite neke žene sa maramama, taman ih je isto koliko i u Beču ili u Parizu, pa vam evropskog dojma ne manjka.
Ulaz u stanicu metroa sa sovjetskim reljefima. Foto: Žikica Milošević
Taškent je savršeno zelen. Neverovatno zelen. Za razliku od drvofobične Srbije, gde su gradovi okruženi zelenilom a gradski oci se trude da ih zabetoniraju što je više moguće i dignu temperaturu na +50 (valjda da se čeličimo, ili da pokažu klasne razlike – bogati svakako ne šetaju nego se vozikaju u klimatizovanim autima i ulaze iz klimatizovanih šošing molova u klimatizovane stanove, dok se običan čovek preznojava i na pločniku u pored ventilatora), Taškent je cvetni grad.
U linijskom parku, svako malo su postavljeni ovakvi "prozračni senovnici" da se upije malo sunčeve svetlosti. Foto: Jovana Živanović
Bulevari po meri čoveka, travnjaci, drvoredi, jeste da je sve socijalistički, ali onako kako smo učili da će naša domovina biti svetna bašta. Samo što nije naša nego njihova, ali s obzirom koliko je ovo svetski grad i koliko su lepe žene, možda bude i naš jednog dana, samo da nam još malo ponestane živaca za Evropu.
Jedan tipičan bulevar - u sredini je zeleni pojas, linijski park da se ljudi šetaju i voze biciklove. Foto: Jovana Živanović
Savršena organizacija nas čini pomalo tućnim jer bi takav Beograd trebao biti. Morao bi malo prepisivati od Taškenta, i po zelenilu, i po javnom saobraćaju, i po tome kako se pacifikuje gotovo duplo više stanovnika. Metro-stanice su sovjetske, znači, lepši je metro nego stambeno naselje – metro je kao muzej, a karta je, kada proračunamo, 14 dinara za jednu vožnju. Naravno da se niko ne švercuje jer svi su visoke svesti a i država je obzirna prema građanima.
Instalacija u linijskom parku na bulevaru, tj. prospektu. Foto: Žikica Milošević
Evo jedne zanimljivosti – postoji Medžik Siti, u centru, kao neki autlet koji bi Dizni pravio – fejk-turizam na delu, ali svakako lepše od Promenade. Svaki poznati grad ima svoj „kvart“ ali je a. bez krova b. ušoreno je. Ono što je dodatno zanimljivo je da svi mladi obožavaju ovaj deo, i da mnogo mladih žena ima marame na glavi. Dobrovoljno. Ali, starije žene ne nose marame. Mlađe generacije su konzervativnije – nije samo kod nas.
Kompleks Hazrati Imam. Foto: Žikica Milošević
Zapravo, primećujem da je najlepša stvar ove zemlje njena tolerancija – neki pišu ćirilicu, neki latinicu, neki ruski, neki uzbečki, filmovi se titluju na dva jezika odjednom (gornji titl je uzbečki, donji ruski!), ko hoće nek nosi maramu, ko neće ne mora, ko voli veru nek voli, ko je moderan neka bude.
Kompleks Hazrati Imam. Foto: Žikica Milošević
I za kraj – opet prolazimo kao „njihovi“ – 12% Taškenta su Tatari a izgleda da smo jednoj baki baš priličili Jovana i ja (tamniji deo naše četvorke) na Tatare. Raznežila se kada sam rekao da sam bio na njenom Krimu. Neće ga više nikada videti, što zbog godina, što zbog rata, ali je rekla da je to najlepši kraj sveta. Ostavila ga je zbog ljubavi prema Uzbeku iz Taškenta, ona plavooka i plavokosa, on visok i crnomanjast i pomalo kosook. Ljubav nas meša, spaja, i zbog nje nas ima svuda, i ovako raznih. Raznežili smo se i mi dok je sumrak padao na Taškent, grad od kamena. Nekada. Sada od bulevara i cveća.
U Uzbekistanu nema drvofobije. Foto: Žikica Milošević
