Tekst i fotografija: Vladislava Milovanović Milošević

Dve lepe vesti: juče nam je stiglo proleće i danas je Svetski dan poezije. Verujem da je poezija jedna od onih najvrednijih saveznica u čuvanju duše, razume i sebe u vreme svih promena koje su se kroz istoriju dešavale, pa tako i svih onih kojima svedočimo danas. U to ime, izdvajam pet savremenih pesnikinja čija poezija je moj orijentir i utočište onda kada mi zatreba komadić duše kada se učini da je svet bez ljudskosti, malo lepote kada se čini da je sivilo nadvladalo proleće i delić empatije kada izgleda kao da nema dovoljno nežnosti i kada ne razumem ni sebe ni druge. Danas se prepustite i izgubite u njihovim stihovima.

Vitomirka Trebovac, zbirke poezije: “Plavo u Boji” škart, Beograd, 2012), “Sve drveće sva deca svi bicikli u meni”( LOM, Beograd, 2017) i “Dani punog meseca” (LOM, Beograd, 2020)

Imala sam tu sreću da mi na nedavno održanom novosadskom Sajmu knjiga zapadne za oko plava knjižica “Dani punog meseca”, a osim dizajna korica privukla me je i pesma na poslednjoj korici:

danas sam od leta/postala jesen/pod drvetom kraj reke/u meni je dečiji strah/od grube reči i nerazumevanja/od ljudi/ od policijskih kola/ malih rečnih zmija/ visine i saobraćaja/ bojim se isto kao nekad/ a stalno govore/ treba raditi na sebi/ ja mrzim bavljenje sobom/ preobražvam se prirodno/ punim se kao mesec/ ne znam kako da postanem bolja/ ali i ovakva/ uspem nekom da osvetlim put. Vitomirka piše o svakodnevici, o svemu što svako od nas doživljava ili je makar jednom doživeo, autentično, jako, tako da iščekuješ kraj pesme, ali sa potrebom da je čitaš iznova i iznova pronalazeći uvek neki novi sloj sopstvene duše.

 

očekivanja (Vitomirka Trebovac)

tu gde je sahranjena
prababa
a sada baba
bilo je mnogo drveća
a sada ništa
sunce udara u teme
sa druge strane liže vetar
jer vetar uvek mora na groblje
kao i život
malo miluje
malo šamara
uvek sam se pitala
zašto ljudi dolaze ovde
i zašto idu u svatove
tu smrt sedi za stolom
a lepo je verovati da nema kraja
životu i ljubavi
kad sam bila dete
tu je bilo mnogo drveća
i jedan stari zarastao grob
sa požutelom slikom devojčice
tad sam prvi put videla
da i deca leže na groblju
stojim tu
i jedino što sada osećam je
da vreme teče
a tada sam mislila
da me čeka bog zna šta

Valentina Baktijarević, zbirke poezije “Između”, 2019) i “Slomiti kosti” (Dibidus, 2021)

Valentina je takođe pesnikinja koju sam otkrila zahvaljujući štandu Dibidus izdavaštva na proteklom Sajmu knjiga. Valentinina poezija pokušava da odgovori na sva ona pitanja koja (ne) potresaju savremeni svet, od toga “kako smo postali stranci u sopstvenim zagrljajima” do toga koliko smo slobodni u svetu u kome živimo. Ako i ne pronađete odgovore, pronaći ćete sigurno delić sebe onakvih kakvi ste bili i postajete jer svi se mi, na ovaj ili onaj način, osećamo zaglavljeni u svetu konzumerizma koji sve manje toleriše emotivnost i empatiju.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by valentina bakti (@valentina_bakti)

Sve tišine o tebi
danas mi zvuče nedovršeno
ruke koje su me skrivale
svakim danom sve više ne postoje
postoje samo moje skoro slomljene
i to je danas sasvim dovoljan razlog
da poželim da me nema

Radmila Petrović, zbirke poezije “Miris zemlje” (2014), “Celulozni rokenrol” (2015) i “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” (ENKLAVA, 2020)

Poezija Radmile Petrović primer je aktivizma kroz umetnost kakav, nažalost, sve ređe srećemo u savremenoj književnosti, naročito u savremenoj poeziji. Možda za ovu poeziju nismo bili spremni. Možda nismo očekivali da će se neko, naročito neko tako mlad, usuditi da progovori o nečemu što nema veze sa našim “savršenim” Instagram životima; o nečemu što nema veze sa idiličnim porodičnim letovanjima i zimovanjima, ni sa idiličnim porodicama uopšte, jer takve ne postoje. I nije nikome bilo strašno što je Radmila svoju poeziju tematski opredelila ka selu. Ono što je “upadalo u oči” bilo je to što je ona progovarajući o seoskom životu, progovorila o onim najdubljim društvenima problemima o kojima svi negde biramo da mislimo kasnije ili odmahujemo rukom jer se to “nama ne dešava”. Da li je zaista tako?

 

Igračke ste kupovali za sina (Radmila Petrović)

Možda nije slučajnost
što me kroz hodnik
Doma zdravlja ponekad
prozovu Radiša

što su me svi momci
kojima sam želela
da se svidim
smatrali ortakom

od traktora je teža
sva moja tuga
pokušaji da budem

devojka senzualna
sofisticirana
devojka-devojka

mama, tata, šta mislite

možda ste plastičnim
pištoljem kojim mi nikad
niste dali da se igram

ubili devojčicu koja se rodila

Biljana Minić, zbirka poezije “Srećan sam ko malo dete” (SEZAM Book, 2020)

Zbirka poezije “Srećan sam kao malo dete” odiše ljubavlju prema životu. Ali nikako ne u kontekstu popularne psihologije. Naprotiv, život je u njoj slavljen u svim svojim oblicima. I onda kada boli. I onda kada nam je teško da oprostimo, bilo sebi ili drugima, kao i onda kada smo srećni poput malog deteta.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Biljana Minic (@biljana.minic.79)

Srećan sam ko malo dete (Biljana Minić)

Nisam znao da postojiš
i takva
kakvu sam sanjao
i kakve su devojke nekada bile.
Uvek sam mislio doći ćeš izdaleka
i doneti miris poljskog cveća,
lavande u kosi.
Misteriozna
Nova
Nepoznata svemu ovdašnjem.
I da ću tada upotrebiti svu snagu i maštu
da te prilagodim sebi i okruženju.
Tako sam zamišljao u svojoj glavi.
A bila si ispred mene…
Toliko smo puta pričali o tebi
o svemu što radiš,
govoriš…
Analizirali te
Uvek si izazivala masu.
Ali, ja…
nisam znao da postojiš
i takva..
kakvu sam sanjao,
kakve su devojke nekad bile.
I hvala Bogu! što je baš meni dao!
da vidim!
da si jedina
kojoj bih mogao da kažem
i izvini
pogrešio sam
i volim te
hvala ti
oprosti
I da se ne osetim
ni malo loše zbog toga
niti da sam manje muško.
Ma kakvi…
Svega si vredna.
Srećan sam ko malo dete

Marina Bugarčić, zbirka poezije “Beograd je moje more”

“Beograd je moje more” nije samo obična zbirka poezije. Reč je o ilustrovanoj čaroliji reči koja vas vodi na ona mesta koja svakom ko je makar jednom posetio ovaj grad ostaju urezana u sećanju zauvek, a onima koji u njemu žive kaporovski i radovićevski poručuje da i te kako imaju razloga da budu srećni što su se u njemu probudili.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Marina Bugarcic (@marinabugarcic)

 

 

Previous articleRebel Star & Bohemija // SKCNS Fabrika
Next articleDraga Ljočić: Filantropkinja kojoj zauvek dugujemo zahvalnost za ženska prava