Tekst: Žikica Milošević
Srpska opsesija Zapadom nije samo finansijske prirode, ona je i turističke prirode. Kada im se ukaže slobodan termin, Srbi najviše vole da odu na – skupi Zapad. E, mi smo rešili, kao i uvek, da odemo na manje otkriveni Istok, i to na istok Evropske Unije, u zemlju koju su Srbi ponižavajuće spominjali u vicevima, a sada je bogatija od naše domovine, i nikada više neće biti siromašnija. Rumuniju.
Veliki trg. Foto: Žikica Milošević
SEDMOGRADSKA S ONU STRANU ŠUME
Pošto predrasude, kao što znamo, nikada nisu utemeljene u stvarnosti, već su mitovi ispredeni oko detalja kao kudelja oko preslice, ni Rumunija nije kao što „mali Perica“ misli, već je to zemlja u kojoj se, recimo, nalazi mitska Transilvanija. Zemlja Drakule i Karpata, starih gradova punih uskih uličica i drevnih kuća.
Ceo grad - multiplicirano Podgrađe Petrovaradina. Foto: Žikica Milošević
A njena stara prestonica bio je Sibinj, dok Mađari nisu odneli prestonicu u Kluž, koji je bio mađarskiji. Pogađate zašto: Sibinj je oduvek bio nemački. Tačnije, saksonski. I zvao se Hermanštat. Imena Sibinj, Sibiu (rumunski), Nađseben (mađarski) su sva izvedena od latinskog Cibinijum, ali Cibinijuma nije bilo odavno kada je ugarski kralj sredinom 12. veka pozvao Sase, kako smo nekada zvali Saksonce, da pomognu znanjem rudarstva i da rudnike u Transilvaniji ožive – logično, pošto su novopridošli Mađari bili nomadski stepski narod iz Azije i nisu imali pojma sa planinama i rudama. Ali, Saksonci odavno jesu.
Stara Gradska kuća, zvana Gradski savet, iz Srednjeg veka. Foto: Žikica Milošević
I eto ih, napraviše oni 7 gradova u Transilvaniji, ili još i koji više, ali po ovih 7 se cela oblast nazvala Sedmogradska, kako je tradicionalno ime na našem jeziku i svim slovenskim jezicima. Mi je zovemo i Erdelj, što je mađarski naziv koji u sebi krije šumu, kao i Transilvanija, jer „Silva“ je šuma, te mu to dođe „s onu stranu šume“. Buba Erdeljan je valjda poreklom iz Erdelja. A tih 7 gradova su: Sibinj, Kluž (Klauzenburg), Šegešvar (Sigišoara ili Šesburg), Medijaš (Međeš), Brašov (Kronštat), Sebeš i Bistrica. Iz Brašova je, valjda, poreklo vukao Dragiša Brašovan. Bilo kako bilo, eto nas u mitskoj zemlji gde su se mešali Nemci, Mađari, Rumuni, Cigani (star i pomalo poetski izraz za Rome), Jevreji, Srbi i Bugari. I možda još neko.
Kuće "sa očima" - foto: Vladimir Cvetković
SIBINJ – GRAD MUZEJ
Godine 1992. Sibinj je imao 170.000 stanovnika a Novi Sad 179.000 stanovnika. U Sibinju gradsko jezgro nije nikada rušeno, u Novom Sadu se ruši od 1918. Nikada ništa nije građeno novo u centru, za razliku od Novog Sada. Uži centar Novog Sada bi mogao stati 6 puta u uži centar Sibinja. Ceo izgleda kao Podgrađe Petrovaradina.
Gradi novo... ali van centra se mangupiraj. Foto: Žikica Milošević
Danas Sibinj ima 134.000 a Novi Sad 277.000 stanovnika. Kao kad bi centar počinjao od Salajke sa istorijskim kućama, i od Podbare – tako izgleda Sibinj. Ništa, ama baš ništa nije rušeno.
Ulice imaju stara imena: Ulica srebrara (ova), Trg zlatara... Foto: Žikica Milošević
Smatram da tamo negde, duboko u ognju, postoji poseban krug pakla za urbaniste koji su uništili 70% istorijskog jezgra Novog Sada od 1918. do danas, i unakazili Zrenjanin i priobalje Mitrovice, da ne nabrajam dalje.
Nije Nemačka nego savršeno restaurirana Rumunija. Foto: Žikica Milošević
Rumuni od 1918. nisu imali takve genije u urbanističkim zavodima, a čak su i cenili ono što su im sagradili Nemci i Mađari. Srećom, Rumuni nisu imali tako ‘napredne’ urbaniste i arhitekte kojima je bilo stalo da grade solitere u centrima starih gradova, omalovažavajući staro, kao što ih je Jugoslavija imala, na pretek. Prva pomisao je: kako li je Novi Sad izgledao pre 1945? Verovatno ovako nekako.
Grad je mešavina srednjoevropske arhitekture i mediteranskog duha. Foto: Žikica Milošević
Ulica Tvrđave je najlepša ulica u Sibinju, i tako čak i piše ispod ulične table. Ulica je sa jedne strane opkoljena starim kamenim i drvenim zidinama i kulama osmatračnicama iz Srednjeg veka, a desno su preslatke kućice u kojima se živi ili su neke radnjice.
"Srednjovekovni meni" - od drveta sa metalnim rezama. Foto: Žikica Milošević
Inače su sve kućice kao tortice u poslastičarnici i obojene su živim bojama. Srž grada čine Veliki i Mali trg, odvojeni (ili povezani, kako više volite) Tornjem Gradskog saveta, a gotovo su sve kuće takve da imaju na krovovima tavanske prozore tako dizajnirane da imaju «oči» i čini vam se da vas «popreko gledaju».
Gulaš u "loncu od hleba" - lokalni specijalitet. Foto: Žikica Milošević
Malo je jezivo ako tako shvatite, ali je suštinski vrlo simpatično. Toranj Gradskog saveta je sagrađen u davnom 12. veku, ali je takođe više puta obnavljan, a njegova arhitektura se menjala.
Toranj Gradskog saveta. Foto: Radomir Kantardžić
Tokom istorije, kula je imala različite uloge, korišćena je, između ostalog, kao skladište pšenice ili kao osmatračnica u slučaju požara. Danas se koristi za izložbe. Kula Saveta se smatra najikoničnijom zgradom Sibinja, koji je 2007. godine bio Evropska prestonica kulture.
Saksonci imaju čak dvoje novina na nemačkom! Foto: Žikica Milošević
A ostale kuće? Skoro sve su zaštićene i imaju tablu «spomenik kulture» i vek izgradnje – najčešće je to 15. ili 16. vek. U Sibinju vam se čini da je sve potpuno nestvarno da, a nestvarno je i da, putujući na istok iz Srbije dolazite u prelepi srednjoevropski grad nemačkog ili austrijskog tipa, kakav bi itekako pristajao Alpima. ibinj je pravi ‘muzej na otvorenom’, kako piše u prospektima. Gotske crkve, barokni trgovi i fasade, ulice popločane kamenom… Savršeno očuvan grad u svojoj arhaičnosti.
Iza svakog ugla vreba nova lepota. Foto: Žikica Milošević
LAŽI, LAŽI, LAŽI ME! ILI MOŽDA IPAK NE.
Jedna od najznačajnijih i najinteresantnijih znamenitosti je Most laži, iz 1860. godine. Ima nekoliko zanimljivih legendi o njegovom imenu – Najpopularnija legenda kaže da će se most srušiti kada neko laže dok stoji na njemu. Druga legenda kaže da su most često prelazili trgovci koji su pokušavali da prevare svoje klijente. Oni koji su uhvaćeni bacani su sa mosta (skupa laž, ne bi ostao niko kod nas). Prema trećoj legendi, most je bio mesto susreta momaka koji pohađaju vojnu akademiju i njihovih devojaka. Momci se nisu hteli pojaviti, ostavljajući svoje devojke da čekaju dok ne shvate da su ih lagali (zvuči pomalo ne-strejt ovo udaranje čežnje).
Most laži. Foto: Žikica Milošević
Četvrta legenda kaže da su most često prelazili mladi ljubavnici koji su se kleli na večnu ljubav. Devojke su se klele i da su nevine, što se često ispostavilo kao laž nakon što su se parovi venčali. Za kaznu su bačene sa mosta, jer je to mesto gde su lagale svoje ljubavnike (predložio bih im rečenicu: ti si mi drugi). Peta legenda o mostu govori o tome kako je ispod mosta moglo biti veliko jezero u kojem su živele slatkovodne sirene. Sirene, pošto su vrdalame i zavodnice, lagale bi svoje muževe-sirence (sirenac ili siren?) da idu negde drugde (samo babi po lekove) a išle su da sretnu svoje smrtne ljubavnike na mostu iznad (i dalje mi nije jasno kako sirene vode ljubav). Zatim bi skočile u jezero kada bi završili ljubavisanje.
Samo smo istinu zborili. Foto: Dejan Stojadinović
A kada padne sumrak, veliki tornjevi gotičke crkve Cvete Marije, glave crkve Saksonaca Transilvanije, sa belom fasadom i špicastim zvonikom, zasvetle da nam kažu da smo u gradu koji je kao bajka. I tokom dana stotine kafića i restorana (po sasvim povoljnim cenama) su prepuni, a noću ovo postaje mala Italija u sred Karpata. Italija koja liči na Nemačku. Transilvanija – nama najbliža bajka.
Saksonska luteranska katedrala. Luteranstvo je zaštitilo Nemce od utapanja u Mađare i Rumune, što se desilo mnogim drugim narodima koji su bili katolici ili pravoslavci. Foto: Žikica Milošević
