(odlomak iz knjige „Umetnost putovanja“, Ivane Dukčević)
Verovatno nikada neću zaboraviti svoje prvo jutro u Kapadokiji, kada me je nešto pre šest sati ujutro probudio neobičan huk. A zatim je usledilo još nekoliko. Kada sam ustala i otvorila drvena vrata sobe, “pećine” u pansionu jednog od “vilinskih dimnjaka” smeštenog na samom vrhu mesta Goreme, ushićeno sam ugledala jedan od najčarobnijih prizora na svetu. Gomila šarenih balona jedrila je nebom iznad stena čudesnih oblika i presijavala se na jutarnjem suncu. Savremena tehnologija može da nas iznenadi svakakvim čudima, ali teško da iko osim Majke prirode može da stvori predeo tako čaroban kao što je Kapadokija.
Na hetitskom jeziku, Kapadokija znači „zemlja divnih konja”. Ime regije potiče iz perioda antike, kada su oni slobodno živeli na ovim prostorima, pre nego što su stari narodi počeli da ih love i pripitomljavaju. Danas bi se međutim, ova oblast u centru Turske na anadolskoj visoravni nadmorske visine od preko hiljadu metara mogla bolje opisati kao „zemlja Kamenka i Kremenka”, gde seu njenom najsevernijem delu nalaze najneobičniji oblici stena koje godišnje poseti veliki broj turista. Čudesne oblike stena koji ponekad liče na izdužene kućice, na turskom nazivaju peri badžalari – „vilinski dimnjaci”. Nastali su pre oko trideset miliona godina nakon erupcija nekada aktivnih vulkana, sada konusnih planina Erdžijes (3917 m)na severoistoku Kapadokije,i Hasanna jugozapadu (3268 m). Dokazano je da su sve do neolita ovi vulkani bili aktivni, jer su u pećinama Kapadokije pronađeni praistorijski crteži sa prikazima erupcija iz tog perioda.
Iako naizgled deluje da su čudesne stene nastale veštom rukom nekog umetnika kome je velikodušno dato da se poigra različitim oblicima, u pitanju je jedan posve drugačiji proces. Posle erupcije vulkana, lava se usled vremenskih (ne)prilika – vetrova i kiše hladila, oblikovala i pretvarala u blato. Od osušenog blata vremenom je nastao tuf – zgusnuta lava pomešana sa vulkanskim pepelom, mekana i porozna – stena koju je lako oblikovati.Čudesne formacije vulkanskog porekla, prostiru se duž beskrajnih kanjona i dolina između brda u centralnom delu severne Kapadokije. Svaka dolina specifična je po oblicima drugačijim od onih u susednoj, a prema onom na šta današnje ljude podsećaju dobile su i nazive – Dolina mašte, Dolina ljubavi, Crvena dolina. Vulkansko zemljište od tufa pokazalo se kao izuzetno plodno. Na površinama između vilinskih stena, u sivkastom pesku stari narodi zasadili su žitarice, voćnjake, ali i vinovu lozu u obliku žbuna ne višeg od pola metra od čijeg se grožđa i danas pravi odlično vino. Mora da je prošlo izvesno vreme dok nisu shvatili da je golublji izmet savršeno đubrivo. U istim stenama, počeli su da dube staništa za golubove, čiji su izmet za ove potrebe skupljali.
Iz daljine, ali i kada mu priđete sasvim blizu bajkoviti Učhisar neodoljivo podseća na ogromnu Vavilonsku kulu drevne Mesopotamije sa slikarskih platna čuvenog Petera Brojgela – mesto gde je prema predanju živeo čitav ljudski rod pre nego što je Bog prekinuo ljudsku svađu i podelio im različite jezike.Selo čije kuće kao da stišnjene vise jedne iznad drugih na obodu masivne stene – tvrđave po imenu Učhisar (tur. “Tri tvrđave”), poređane su pokraj ulice koja krivuda liticom oko brda, do samog vrha. Neke od starih, nekada grčkih kuća sa reljefnom dekoracijom fasada renovirane su u pansion-hotele, dok su druge još uvek nečiji ruševni domovi. Nekada je u predelima Kapadokije živela velika grčka manjina koja se nakon nesrećnih događaja – čuvene razmene stanovništva između Turaka i Grka 1922. i 1923. godine, trajno iselila za matičnu Grčku.
Na vrhu mesta Učhisar, prošli smo kroz prolaz u podnožju najvišeg dela rupičaste stene, tunel kojim se stepeništem i unutrašnjom stazom može popeti do popločanog vidikovca i sagledati čitav predeo. S obzirom da je najviše mesto u čitavoj okolini, sa vrha Učhisara – osim iz balona, pružaju se najlepši pogledi na Kapadokiju. Vidikovac je najživlji u kasno popodne, kada se odavde posmatraju zalasci sunca.U okolini velike stene nalazi se niz manjih, koje su sve dok sredinom XX veka nisu iseljene, stotinama godina bile nečiji dom.
Udaljeno sat vremena šetnje od učhisarske stene, u jednoj od kapadokijskih dolina smestilo se mesto Goreme, glavno stecište posetilaca u pohodu na Kapadokiju. Pećinske prostorije gotovo svake čudesne stene – vilinskog dimnjaka ovog mesta pretvorene su u pansion, restoran, hotel ili hostel u kojima kao u nekakvoj Zemlji čuda odsedaju radoznali turisti. Nekada su bežeći i skrivajući se od osvajača, u stenama neobičnih oblika stanovnici ovih prostora dubili skrovišta, a u njihovoj unutrašnjosti pre nego što je hrišćanstvo postalo priznato podizali skrivene crkve. Tako je u Kapadokiji nastala pjedna od prvih monaških zajednica na svetu, čiji je kompleks na obodima današnjeg sela Goreme proglašen delom UNESCO-ve svetske kulturne baštine kao Otvoreni muzej. Tokom vladavine Vizantije, čak četiri stotine crkava i manastira u steni (ali i slobodno stojećih) podignuto je na području Kapadokije. U vreme najezda osvajača, sa dovoljno hrane i vode unutar stena, i u podzemnim gradovima Kapadokije na hiljade stanovnika moglo je nedeljama da živi skriveno i prođe neprimećeno. Prava je sreća da skoro niko od pridošlica navodno nije uspeo da shvati da su udubljenja u stenama nastala ljudskom rukom.
Neki od najčudnijih oblika stena nalaze se nedaleko od mesta Goreme, u dolinama Zelve i Pašabagi – “Pašinom vinogradu”. Nalik kućicama sa kupastim krovićima i “troglavim” vrhovima koje bi samo dečja mašta ili sama priroda mogla da stvori, kao ukopane u sivkastom vulkanskom pesku stene štrče kraj staza između žbunaste loze Pašinog vinograda. Izdužena stena sa kapicom i najčudnijom namenom u kraju nalazi se na platou sa parkingom i u njoj je smeštena policijska stanica. Policajci koji rade u vilinskom dimnjaku već su navikli da im turisti svakodnevno zaviruju u radno mesto, iako unutar jedine prostorije u steni nema ničeg zanimljivog. Otvoreni muzej Zelve sastavljen je iz tri doline u obliku šake sa tri prsta, koje razdvajaju dva reda kamenih formacija. Između druge i treće doline, u stenama koje ih razdvajaju postoje tajni prolazi. Iz jedne u drugu dolinu, nalik filmovima o Indijani Džounsu moguće je proći tunelom što je na nekim mestima, na stenama i označeno. Neki od prolaza unutar stena ne vode nikuda, a neki su prilično mračni te je baterijska lampa koju smo poneli, bila od pomoći.
Ivana Dukčević
