Tekst: Vladislava Milovanović Milošević
“Priroda je ženi poverila teške zadatke, prema tome joj je morala dati i veliku snagu. Sve je u vaspitanju i u društvu sred koga žensko čeljade živi”, govorio je Isidori Sekulić njen otac Danilo. Budući da je vrlo rano ostala bez majke i brata, ženi u istoriji upamćenoj kao jednoj od najobrazovanijih i najumnijih žena svog vremena, najvažnija figura i najveći oslonac u životu bio je otac, varoški kapetan.
Isidora je rođena 16. februara 1877. godine u Mošorinu kod Titela. U Austrougarskoj sva deca mogla su da se školuju, pa su devojčice sa teritorije današnje Vojvodine, među kojima i Isidora, imale sreću da u svom selu ili gradu pohađaju osnovnu, zatim Višu devojačku ili Učiteljsku školu. Brzo po Isidorinom rođenju, porodica se seli u Zemun koji je bio njen dom u detinjstvu i za koji je zauvek ostala posebno vezana. Pohađala je Višu devojačku školu u Novom Sadu, a školovala se i u Somboru i Budimpešti. Bila je bliska prijateljica sa drugim umnim ženama svog vremena, preovodiocem i filozofkinjom Anicom Savić Rebac, slikarkom Zorom Petrović, pesnikinjom Danicom Marković. Svake nedelje u svom domu je organizovala druženja na kojima bi sa intelektualcima svog doba vodila razgovore na različite teme.
Svojim životom i radom, Isidora je odavala utisak skromne žene, nikada sasvim svesne svojih darova, nikada sasvim ispunjene i nažalost, nikada sasvim shvaćene u svojoj sredini, a za sreću, kako je rekao Orvel “čoveku i nije toliko potrebno da bude voljen koliko da bude shvaćen.” Možda otud njena usamljenost uprkos brojnim bliskim prijateljstvima sa najobrazovanijim ljudima svoga doba. Slobodanka Peković o tome piše: “Svi njeni sistemi (književni, filozofski, životni) puni su protivurečnosti i hrabrosti da se živi životom žene koja je dobrovoljno sebe zatočila u svoju sobu, ali i bila bez svoga pristanka zatočena u patrijarhalnom i malograđanskom društvu. I jedno i drugo ograničenje ona je poricala u stalnom naporu da stvara i da pomoću stvaralaštva dosegne do paradigme konteksta bez ograničenja vremena i prostora.”
Moguće da Isidora sebe ne bi nazvala feministkinjom, ali svi njeni napori, sve što je činila i sve što je stvarala, bilo je nešto poput amaneta današnjim ženama, pa tako ako pročitamo tekst “Srpskoj ženi”, objavljen 1912. godine u Šapcu, moći ćemo da jasno razaznamo delove života svojih prabaka, baka, majki, pa i nas samih: “Kroz život srpskih žena ne bije velika i jaka svečovečanska struja, u dušama srpskih žena ne čuje se šum svečovečanskog oduševljenja. Pritihle smo, i izgubile smo i strah i gnev, i želju i osvetu, i kao praznu čahuru nas odmotava spori i zakasneli život jednog naroda, u kome bi žene trebale da su ljudi, a ljudi da su nadljudi, a u kome niko nije na svom pravom mestu.”
Isidora Sekulić bila je kosmopolita u vremenu i na mestu kada to nije bilo popularno, mada je, nažalost, pitanje koliko je u našoj sredini to popularno i danas. Patriotizam joj nisu priznavali jer joj kosmopolitizam nisu praštali. Skerlić ju je optuživao da piše o “tuđoj zemlji” (misleći na Skandinaviju, Norvešku) dok u njenoj domovini bukti rat. A ona je želela samo da utoli glad za daljinama i donese u svoju zemlju nešto svetlije, humanije, nešto što makar podseća na ljudskost i jednakost. Pisala je: “Otići, to je mahnita nostalgija u čoveku, urođen nagon kojem se jedva odoleva. Daljina vuče, vijugava putanja vuče, more vuče, planina usisava. Vuče ono što volimo, vuče ono čega se bojimo. Deca rano slute putovanje: beže od kuće, beže od škole, beže “u svet”. Zreo čovek hteo bi da je večeras makar za mikron drugde i dalje, nekim iskustvom osveženiji, potencijalniji no što je bio jutros.” Pitanje kosmopolitizma, za nju bilo je pitanje ljubavi prema čoveku. Duboko je razumela da je nepoznavanje ono što rađa strah ( od drugih, od nepoznatog, od kulturološki drugačijeg), a strah ono što rađa nerazumevanje, polarizovanost i mržnju. Govorila je: “ Nacionalizam je velika i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam po najčešće pitanje kulture. Jer je kultura samo jedna u celom čovečanstvu, dakle po nuždi kosmopolitska i slava joj što je kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo nije, do današnjih dana.”
Tokom Prvog svetskog rata Isidora je učestvovala u osnivanju Udruženja nastavnica srednjih stručnih škola i bila članica Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija-Francuska. Na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kristijaniji (Oslo), 1920. izabrana je za sekretara Glavnog odbora. Posle Drugog svetskog rata bila je članica Glavnog odbora AFŽ-a (Antifašistički front žena, ženska organizacija u okviru partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu). Od 1945. godine je bila prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, a od 1946. potpredsednica Udruženja književnika Jugoslavije (predsednik je bio Ivo Andrić). Prva je žena u Srbiji koja je izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademije nauka. “Bilo je to na njen 62. rođendan, 1939. Često se čuje da je ona tako postala prva žena akademik u Srbiji, ali to mesto ipak pripada slikarki Katarini Ivanović, koja je još 1876. primljena u Srpsko učeno društvo, preteču Srpske kraljevske akademije, današnje Srpske akademije nauka i umetnosti”, piše Ivana B. Spasović.
Isidorina prva knjiga izlazi 1913. godine, reč je o romanu “Saputnici”, a impresije sa puta po Norveškoj objavljuje 1914. godine u “Pismima iz Norveške”. Podjednako značajna su njena dela “Đakon Bogorodičine crkve” i Kronika palanačkog groblja”, kao i esejistika.Za objavljivanje njenih prvih knjiga bio je zaslužan izdavač Svetislav B. Cvijanović sa čijom je porodicom negovala prijateljstvo i slala im pisma sa svojih putovanja.
Norveško društvo fasciniralo ju je iz bezbroj razloga, ali najveći bi možda trebalo tražiti upravo u odnosu prema ženi, odnosno zakonima naklonjenim ženi, a o položaju žene u Norveškoj napisala je: “žena najviše slobodna, najviše žena-radnik i žena-čovek.”
Po sopstvenom priznanju, najviše joj je nedostajalo da se ostvari kroz materinstvo, smatrala je to najvećom radošću i smislom. Ipak, njen život ne samo da je bio izuzetno smislen, već je presudno važan za nas danas i za sve buduće generacije. Prilikom otkrivanja spomenika Isidori Sekulić, akademik Ljubomir Simović rekao je: “Da smo čitali ono što je Isidora o našem odnosu prema stvarnosti, o nacionalizmu i patriotizmu, pisala 1911, 1912, 1913, 1922 ili 1928, ne bi nam se 1991, druge, treće, sedme, osme i devete, dogodilo ono što nam se dogodilo. Prvo što bi danas, kad se odavde vratimo svojim kućama, trebalo da uradimo, to je da sa polica poskidamo i otvorimo njene knjige, i da se udubimo u čitanje i učenje. Džaba joj podižemo spomenik ako je ne budemo čitali i sledili.”
Fotografije: Biblioteka Dušan Matić Ćuprija, Instagram i Isidora Sekulić, Instagram stranica
