Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Helena Benko
Art Front, najveći i najbolji mali festival u Vojvodini, doživeo je i svoj treći rođendan. I preživeo ga je, u sreći i veselju, i bez trauma koje su pogodile Zrenjaninske Dane piva i Zaječarsku Gitarijadu, ili pak, Belgrade Beer Fest u najavi. Naime, iako su u Zrenjaninu nastupile „nevolje u raju“ posle početnog otkazivanja Goblina i Zostera zbog „političkog angažmana“, a zatim se otkazivanje Goblina prenelo i na Zaječar, izazvavši ceo lanac „solidarnih otkaza“, tako nešto se nije dogodilo u Mitrovici, i svima je, par dana pred početak Art Fronta #3, laknulo, jer su znali da će lajnap biti kompletan. Dakle, mesto pod suncem za svakoga, a bome je žanrovski bio i veoma šarolik i nešto manje alternativan nego Art Front #2, i 33,3% kraći – naime, trajao je svega dva dana, umesto tri dana 2024. godine. Mesto događanja: ponovo mitrovački Hipodrom, gde se stvorila atmosfera koja će postati stabilna – pivo više nije zanatsko već „klasično“ i jeftinije, „ušuškanost“ je tu, a ljudi je – puno.
NENO BELAN & THE FIUMENS
I odmah pa – hitično i nostalgično. Neno Belan, koji je proživeo i muzički, i životno, dve inkarnacije – muzički jednu sa Đavolima i drugu solo i sa Fiumensima, a životno jednu u Splitu, protkanu mladošću i borbom sa demonima, i drugu, zaista veselu i stabilnu, otvorio je festival na stejdžu koji je bio primetno veći nego prošle godine, i kao Main stage na Exitu ili njegov pandan na INmusicu imao je ekrane sa obe strane. Pesme Đavola i uopšte, spliska scena, obeležena je jednim jugoslovenskim fenomenom – a to je da su od raskida sa Staljinom 1948, faktički od 50-ih, Jugosloveni bili okrenuti ka Zapadu, ali ne baš svakom Zapadu. Ne onom mrskom i ultrakapitalističkom, već onom koji je bio – najbliži, i gde su partizani bili jaki, kao i komunistička partija. Italiji. Bilo je dozvoljeno kopirati Italijane u odevanju, vespama, ići u Trst po odeću, slušati San Remo i prepevavati pesme sa tog festivala… i naravno, stvarati svoje u istom stilu. Festivali poput San Rema (ili Sanrema, rekli bi čistunci) nicali su svuda po istočnom Jadranu, a splitska verzija italijanskog festivala bila je najznačajnija. I nije ni bilo čudno da se baš u Splitu stvori jaka baza proitalijanske kulture iz koje će sredinom 80-ih iznići Đavoli. Sa svojim pesmama na splitskom dijalektu, pa na čistom hrvatskom koji zvuči kao italijanski (ili bi lako bilo zamisliti da su te pesme na italijanskom), Đavoli su razgalili publiku, u kojoj je bilo puno lepih i mladih žena. Gde je Italija, tu su lepe žene, rekli bi stari. Solo karijera Nene Belana nastavila se malo rokerskije, da bi u 21. veku nastali Fiumensi, ili „Riječani“, koji su dodali alternativniji duh koji krasi najrokerskiji grad Hrvatske (čast Zagrebu, ali…). Sve u svemu, melodična muzika, balade, i veselje Sredozemlja su osvojili Panoniju.
ZOSTER
Bilo kuda, Zoster svuda. Ne, tačnije, bilo kada, Zoster uvek. Treći festival u Mitrovici – treći put Zoster na njemu! Već se pripoveda i šala da su momci iz Zostera na Art Frontu isto što i David Guetta ili the Prodigy na Exitu. Samo na steroidima. Šalu na stranu, kombinacija ska roka, i hiphopa iz Mostara nekako savršeno se uklapa u ovu noć, a atmosfera koju oni umeju da naprave mene uvek iznenađuje. Pozitivno. Kao i reakcije publike, koje su savršene. BiH humor i hercegovački cinizam su odlična kombinacija, a stihovi tipa „kuda odlaze ljudi kada umru“ obavezno donose osmehe na lice. Ne znam šta reći treći put zaredom, osim da je odlično. Household name. Resident act.
SENIDAH
Dugo se vodila polemika kada će naići Lepa Brena 2.0, kao što se vodila i polemika kada će naići Tito 2.0. Tito nije naišao, odnosno, oni koji su mislili da će biti njegovi naslednici, bili su ipak od regionalnog značaja. Isto tako i sa Brenom. Ali, ako sve pevačice koje su se pojavile posle nje, poput Severine, Cece itd. bile „manjkave“ da okupe sve senzibilitete bivše nam domovine, Senida Hajdarpašić, aka Senidah, uspela je da to učini. Sociološki, ona je muzički Luka Dončić – Slovenka koja poreklom nije iz Slovenije. Sa severa Crne Gore, ali sa muslimanskim bekgraundom, što je evidentno u načinu pevanja. Melodije i tekstovi koji su namerna sredokraća Istoka i Zapada, a muzičari koji su vrhunski rokeri i koji dodaju mnogo više gitara i rokerskog vajba nego što se može čuti na studijskom snimku, koji je tu da privuče i one „sa druge strane“.
Fascinantno je bilo gledati izlive ljubavi i identifikacije sa njenim pesmama, i znam pouzdano da se masa ljudi „jednokratno doselila“ na par sati iz drugih gradova u Mitrovicu zbog Senide. Zanimljivo, Albanci su žrtvovali svoj maternji jezik da bi podržali anglofone zvezde sa Kosova (Dua Lipa, Rita Ora), dok se ostatak Jugoslavije ipak odlučuje za svoj maternji. Ali, svakako je zanimljivo da u generalno konzervativnim sredinama uvek najveće zvezde budu – žene sa oslobođenom seksualnošću. Možete misliti šta god želite o ovoj muzici, ali ovo je trenutno najkomercijalniji žanr na Balkanu i apsolutni zgoditak za svaki festival, te je Senidin nastup sa „hitovima koje niste znali da ih podsvesno znate“ bio i hajlajt prve noći festivala, a možda i celog Art Fronta #3.
Z++
Drugo, subotnje veče, donelo je više repa i hiphopa. Hrvatski autor Z++ je bio nešto što sam odavno želeo da čujem, budući da je više puta bio na Exitu i da sam svaki put uspeo da ga propustim, jer je nešto drugo bilo na drugom stejdžu. Ovde tih problema nema, svi su skoncentrisani na ono što se dešava na jedinom stejdžu, pa je Z++ (igra „reči“ sa programskim jezikom C++) pokazao svoj repertoar koji je zanimljiv koktel svega od synthwavea Svemirka do hiphopa, i, iako na prvi pogled kontradiktorno, dobro je zvučalo. Mada, moramo priznati, bolji momenti su bili oni synthwavea, ali u mladim generacijama, kombinovanje prividno nespojivog postaje norma – pogledajte samo Yungbluda koji uspeva da spoji punk, pop i rap. Repovanje nas je uvelo u sledeći nastup, a to je Prti Bee Gee.
PRTI BEE GEE
Nemam običaj da dajem negativne recenzije pojedinim izvođačima na festivalima, ali ovaj put sam u ozbiljnom iskušenju, budući da je reperska ekipa koja u svom nazivu nosi ime Beograda pokušala da pravi šale na račun svega i svačega, od političkih slogana koji su popularni u poslednje vreme, pa do činjenice da je stejdž u neposrednoj blizini – zatvora, što je njih izgleda naročito oduševilo ili zabavilo. Od mnogih sam čuo da je njihov repertoar tekstova zabavan, ali ono što im je jača strana je korišćenje semplova repa iz sredine 80-ih, a tekstovi su u 2025. godini nekako „loše ostarili“. Očekivao sam da ih makar fanovi podrže malo više, ali prvi put sam postao svestan čuvenog izraza „poslovično teška mitrovačka publika“ koja nije „kupila“ većinu beogradskih doskočica o drogi i kurvama. Ako sam za Z++ bio zahvalan što ne postoji drugi stejdž, sada sam zažalio. Better luck next time. Or place.
MILE KEKIN
Detoksikacija sa „bunta iz geta“ došla je u vidu bunta putem power-popa, kada se na stejdž popeo Mile Kekin, frontmen (ili bivši? – od 2022. HP nisu odsvirali niti jedan koncert) punk-pop benda Hladno pivo, koji u svojoj solo inkarnaciji, za razliku od Nene Belana, ima nešto mekši pristup muzici.
Ako je Hladno pivo punk-rock gulaš (u svojim počecima, bend je uglavnom svirao obrade pesama Ramonesa, Sex Pistolsa, Dead Kennedysa, AC/DC, Motörheada, The Rolling Stonesa, The Beatlesa, Judas Priesta, Azre, Zabranjenog pušenja i Električnog orgazma – kako kaže zvanična biografija – pa onda zamislite šta se tu u zagrebačkim predgrađima u glavama mladića spajalo), Mile je angažovani power-poper, koji se ne libi ni u privatnom životu stati na crtu onome što smatra nepravdom, i zato je i toliko voljen sa svih strana svih granica, i toliko omražen od strane svih ekstremista. Sve je došlo na svoje mesto i publika je horski pevala, jer kao što je borba protiv nepravde večna, tako će i punk biti večan.
GOBLINI
Ali, Mile je bio samo uvertira za zaključni akt večeri, a to su „komšije“, šabački Goblini, koji su pre toga na Exitu (više od mesec dana ranije) održali epski koncert nabijen energijom i prkosom. Opet je Golub bio energičan i u suknji, i opet je noć bila takva da ste želeli da pevate u glas sa Šapčanima.
Punk je nastao u britanskim predgrađima punim očaja i želje za boljim životom – ako je i pre njega bilo bunta i muzičkih (i modnih) stilova koji su pokazivali neuklapanje (naročito posle Drugog svetskog rata kada je omladina ginula po svetu da bi se samo vratila kući i zatekla stare nepravde), punk je bio taj koji je uprostio muziku do kraja, stvorio gotovo dečije, himnične refrene i melodije, koje je „mogao svako da svira“. I bes, nezadovoljstvo „kućama koje su tako ružne“ (paradoks, obrada synthpop benda iz Slovenije), i sve beznađe 90-ih u SR Jugoslaviji ponovo su postali aktuelni. Nije ovo generacijski bunt, ovo je bunt 35 generacija u nizu, koje hodaju zajedno. Jer, nas daleki vodi put, i ima nas gomila. Iako neki put možeš pomisliti da si sam. Nisi.
I da – jedva čekamo avgust 2026. godine i Art Front #4. Čini se da je pronašao i mesto i formulu dugovečnosti. I vratio Mitrovicu na festivalsku kartu regije.
